|
Kopenhagen, mesto Vašeg rodjenja, istovremeno je mesto formulacije
čuvene "Kopenhagenske interpretacije" kvantne fizike
i tačka iz koje se tibetanski budizam počeo širiti na Zapad. Lepa
podudarnost, zar ne?
Da,
naša prva meditaciona grupa je oformljena u gradu gde je Nils
Bor saradjujući sa Vernerom Hajzenbergom, Ervinom Šredingerom
i drugim naučnicima ostvario svoj zadivljujući rad. Danas, širom
sveta imamo više od 450 grupa i centara Karma Kadju škole pod
duhovnim vodjstvom XVII Karmape Taje Dordjea. U svakom većem evropskom
gradu sada možete slušati predavanja iz kvantne fizike na lokalnom
univerzitetu i, isto tako, učiti meditaciju u našim centrima.
Sada svako ima mogućnost za interesantna poredjenja otkrića fizike
o spoljašnjem svetu sa rezultatima meditacije, koja direktno usmerava
ka onom unutrašnjem.
Često
govorite da je jasno i precizno gledište koje koristi nauka istražujući
spoljašnji svet istovetno sa onim kojim budizam istražuje unutrašnji
svet. Može li se reći da je budistčka meditacija naučni metod?
Budistička
meditacija se može porediti sa laboratorijom koja ima najbolja
orudja za detaljno istraživanje uma.
Svi
fenomeni su, nesumnjivo, u interakciji i nemoguće je posmatrati
stvari u spoljašnjem svetu bez njihovog menjanja. Usmeravanje
pažnje unutra, ka mentalnim procesima, gde važe iste zakonitosti,
je poput naučnog pristupa. U oba slučaja mnogobrojni faktori uticu
jedni na druge - ali budizam dodaje i dimenziju prosvetljenja.
Ono
što donosi mnogobrojne dobrobiti je spoznaja da postoji nepromenljivi
centar - sveprožimajići prostor - koji je svestan i koji daje
apsolutnu dimenziju onome što se dešava. Ovo gledište, koje nećemo
pronaći na drugim mestima, donosi veliku transformaciju svojstvenu
budizmu. Sa dubljim ulaskom u meditaciju javlja se spoznaja o
onome što je izmedju misli, iza njih, o onome što zna misli. Sam
ovaj proces je nešto potpuno zadovoljavajuće - bogat i predivan
sam po sebi. Tada rastuće iskustvo uma postaje savršeno - nezavisno
od misli, osećanja ili bilo čega drugog i donosi iskustvo trajne
sigurnosti. Nema drugog objekta ili cilja.
Ono
zaista zanimljivo je sam potencijal, koji misli čini mogućim...
ta jasnoća koja zna i razumeva, ta bezgranična suština u kojoj
misli, nanovo, nestaju. Sama činjenica da neko poseduje misli,
osećanja i druge, bezbrojne kvalitete - tu moć, bogastvo i potencijal
uma - postepeno postaje važnija od toga da li će misli i osećanja
imati dodatno značenje prijatnog ili neprijatnog.
Eksperiment
je glavno orudje Zapadne nauke. Šta je sa budizmom?
Metod
rada sa umom i posmatranje sveta onakvog kakav je - ne kao projekciju
ličnih nadanja ili strahovanja - jeste eksperimentalni pristup.
Zasnovan je na dugogodišnjim, ispravnim instrukcijama; gradi se
na neprestanom proveravanju da li su stvari zaista takve - u umu
i svetu kojeg posmatramo; potvrdjuje se kroz godine ulaženja u
sve dublje nivoe, sve do konačnog ostajanja u blistavom prostoru
uma. Ovaj proces je, rekao bih, potpuno naučan. Videti stvari
kakve jesu - jeste ono što povezuje budizam i nauku.
Budizam
nazivamo religijom iskustva, nasuprot religijama vere Srednjeg
Istoka, zato što metodi dovode do ostvarivanja cilja. Istina se,
ovde, spoznaje kao sveprožimajuća i neodvojiva od svih bića. Da
bi se to ostvarilo, praktikovanje mora biti neprekidni eksperiment
sa umom i voditi ka svesnosti o njegovom bogastvu i mogućnostima.
Na kraju, kao i u slučaju samog Bude, ovaj postupan, metodičan
rad - koji uključuje telo, govor i um - vodi do potpune spoznaje
uma: prosvetljenja. Citiracu sadašnjeg poglavara naše linije,
XVII Karmapu Taje Dordjea: "Budizam nije religija. Budizam
je metod", koji nas povezuje sa našom suštinom.
Da
li je svrsishodan pokušaj posmatranja budističkih učenja pod lupom
naučne logike? Može li to biti način ulaska u budizam?
Većina,
dok preko složenih uredjaja posmatra svet, i dalje veruje u gurue
zaogrnute belim haljinama. Kada inteligentni ljude zaista žele
da uče, budizam bi trebao biti dostupan; sve dok imaju poverenja
- trebala bi da postoji sredina u kojoj mogu rasti; sve dok su
istinski otvoreni, budizam bi bio značajan izbor. Svakako, biti
budista znači ostati kritičan - sve fenomene treba istražiti i
budizam ovde zadire veoma duboko. Ako bi postojalo mesto gde se
Buda i nauka ne bi slagali, i ako bi izgledalo da je nauka u pravu,
tada bi trebali verovati nauci. I Buda bi učinio isto. Nijedno
učenje ne može biti iznad istine.
Nije
li to prilično intelektualan pristup, koji donekle odstupa od
prakse budističkog Dijamantskog puta?
Iskustvo
ne isključuje intelektualni nivo. Ali neophodno je proživeti bar
neka "budistička iskustva" - jer ako neko pokušava spoznati
um bez zrelosti, samo intelektom, gubi suštinu.
Na
primer, celokupna budistička logika mnogima na Zapadu nameće ideju
da je učenje nešto suvoparno ili čak beživotno, da u njemu nema
radosti. Ali to, sasvim sigurno, nećemo primetiti u centrima Dijamantskog
puta, niti je takvo iskustvo onih koji su budiste sreli na Istoku.
Uglavnom su ih videli opuštene i nasmejane.
Ideja
o odsustvu radosti u budizmu nastala je iz intelektualnog razumevanja
pojma "praznina". Gledišta prevodilaca sa Zapada, kada
su došli u dodir sa spisima budističke kulture, bila su ograničena
dualističkim načinom mišljenja. To je "ili/ili" izbor
svojstven Zapadu. Za one, koji nisu umeli da prepoznaju vanvremenu
prirodu posmatrača, "praznina" je mogla biti jedino
ništavilo. Zato su mnogi od prvih prevodlica Budistickih tekstova
i komentara, vodjeni ovim ograničenim razumevanjem, objašnjavali
"nirvanu" - najviši cilj, kao dokončanje ili nestanak.
To svakako nije tako: samo oslobodjenje je već veličanstveno,
a prosvetljenje je eksplozija radosti, mudrosti i saosećanja -
neuporedivo sa bilo čim.
Kako
bismo modernim, nauci bliskim, zapadnjačkim jezikom objasnili
budističko razumevanje prostora kao nečega što, istovremeno, nije
nešto i nije ništa? Kako izbeci ekstremizam nihilističkog koncepta
prostora kao pukog ništavila?
"Prostor je informacija" - verovatno je nabolji način
za to, ili "prostor je neispoljena energija", "prostor
je potencijal" - ove tri definicije dobro funkcionišu. Ako
usmerimo pažnju unutra srešćemo jasnu svesnost. Potom misli, osećanja
ili sećanja izranjaju i ponovo nestaju u tom prostoru. Spoljašnji
svet funkcioniše na isti nacin: galaksije nastaju, menjaju se,
i zatim nestaju u crnim rupama, verovatno oslobadjajući vodonik
za sledeci univerzum.
Kako
kritični zapadnjaci, odrasli u kulturi nauke, mogu prihvatiti
budizam sa meditacionim formama čudnog izgleda, mantrama, itd...
Jedine
stvari koje su neophodne da bi ljudi ostvarili dobrobit od budizma
su: uverenje da postoji cilj koji žele ostvariti - puni razvoj
uma - koji nazivamo Buda; metodi koji nas ka tome vode - Budina
ucenja; i poverenje u prijatelje na putu. Svi treba da znamo ove
tri stvari - one su osnovno utočište i ništa sem toga nije potrebno.
Da
bismo ostvarili odredjena stanja svesti, možemo koristiti i posebne
metode. Medju njima, najdelotvorniji je rad sa identifikacijom,
interakcijom sa muškim ili ženskim, samim ili u uniji, miroljubivim
ili zaštitnickim formama koje su odredjene boje i u rukama drže
razlicite atribute. One utiču na imaginaciju, tok energije kroz
telo, pa samim tim i na um. Ove meditacione forme izražavaju aspekte
naše prosvetljene prirode i nisu neka vrsta "bogova"
- one pomažu bićima da stupe u dodir sa vlastitom suštinom. Zato
nam ova vrsta meditacije omugućava kontakt sa prosvetljenjem -
koje je neodvojivo od nas - i dostizanje iskustva punih potencijala
uma.
Slogovi
koji se koriste - mantre - dovode energiju u različite centre
u telu: OM dovodi energiju u glavu, sa A vibrira grlo, HUNG aktivira
središte grudi. Pošto su ovi metodi proverljivi, kako za naučnike
tako i za one koji meditiraju, rezultate razvoja treba da tražimo
u sebi, umesto u spoljašnjem svetu - gde se ne nalaze uzroci sreće
ili patnje. Sve što doživljavamo nije ništa drugo do um - zato
je smisleno baš tu potražiti sreću.
Sa
tog stanovišta, kako se postaviti ka gledištu kao što je materijalizam?
Ako
ljudsko biće stavimo u središte onoga što se dešava, merila postaju
veoma jednostavna. Odredjena aktivnost se može procenjivati samo
na osnovu toga da li donosi dobrobit drugima ili ne. Donekle,
materijalizam je koristan - na primer, ako neko poseduje brza
kola može sresti više ljudi - nadam se, ne više policajaca, već
onih sa kojima voli da razgovara. Ili ako neko poseduje toplu
kuću, ne mora da oblaci debeli kaput koji će mu otežati rad. Ali
sa narastanjem onog što poseduju, neki moraju plaćati druge ljude
da paze na ono što imaju - a što im nije potrebno. Materijane
stvari, postepeno, oduzimaju energiju i vreme - to nije nimalo
korisno. Jedan od naših divnih lama, Kalu Rinpoče, savetovao je
ljude da žive kao u hotelu - gde se može koristiti sve, ali se,
istovremeno, zna da ništa ne možemo poneti sa nama. (da ne posedujemo
ništa od toga.)
Kakva
je, po Vašem mišljenju, veza izmedju mozga i uma?
Stanovište koje mi se prilično dopada je to da mozak filtrira
impresije koje nisu presudne za opstanak i obezbedjuje, za um,
važan materijal. Nisam siguran kako je ovo prihvaćeno od strane
mojih kolega. Ipak, izvesno je da će se većina budista složiti
da mozak ne stvara um već da ga transformiše. To je radio, ali
ne i radio stanica. Kao i nauka, smatramo da je mozak mesto gde
se pohranjuju utisci - mentalni inprinti preko kojih neko zna
ko je i šta radi. Ali mozak, ipak, ne stvara tok impresija - već
su one njime transformisane, i deluju preko nervnog sistema. Bića,
čija je suština prostor, proživljavaju bezbrojne živote, sve dok
iskustvo moći uma - svesnost - ne postane dominantnije od svega
što se u njemu može pojaviti. Tada možemo izabrati da li ćemo
ostati u vanvremenom stanju izvan ega, razvijajuci bezgranične
uvide i kvalitete uma ili ponovo preuzeti telo kako bi smo pomogli
bićima uslovljenog sveta.
Isto
tako, značajno za ovo pitanje, je i to da Tibetanci kada kažu
"um" obično pokazuju (misle) na srce, dok se mozak smatra
mestom gde se uskladjuju pojedinačne telesne funkcije. Možemo
videti da u slučajevima transplantacije srca, pohranjene informacije
primaoca ostaju, dok osećanja i sklonosti često teže ka onima
koje je posedovao davalac. Mnogi ovakvi slučajevi su opisani u
knjizi J.C. Pierce-a, The Hearts Code.
U
različitim prilikama dopustili ste da se Vaše moždane aktivnosti,
tokom meditacije, zabeleže od strane naučnika. Da li mislite da
rezultati ovih istraživanja, osim možda interesantnih nalaza,
mogu doneti direktnu dobrobit?
Kao
prvo: kakvo olakšanje - dokazali su da imam mozak. Ta sumnja me
je mučila još od detinjstva...Desetine elektroda na mojoj glavi,
tokom eksperimenata u Cirihu i Čikagu, pokazale su da je 35 godina
života budizma Dijamantskog puta ostavilo izvestan trag. Naravno,
postoje i faktori koji komplikuju nalaze: četiri godine boksa,
devet godina eksperimenata sa hemikalijama za koje je moja generacija
verovala da će unaprediti svet, kao i par nezgoda sa motociklom
- sigurno su ostavile posledice. Ipak, sve to ne objašnjava neke
stvari: trajanje izuzetno opuštajućeg stanja dubokog sna od 4
do 6 sekundi je neobično - ono obično iznosi oko 90 minuta; mozak
ispunjen teta-talasima, koji iz centralnog nervnog sistema izčezavaju
do druge godine života; dramatične oscilatorne krive, koje se
poklapaju sa onima tokom epileptičnih napada, u trenucima proživljavanja
blaženstva u svakoj ćeliji tela. Zapravo sve je to bilo prilično
zabavno - dok sam krajičkom oka posmatrao naučnike kako jure oko
kompijutera, zadržao sam ovo stanje tokom tri i po minuta, kontrolišući
disanje i koncetrišući se na magnetno polje svoga tela.
Svrha
ovakvih demonstracija trebala bi biti prvenstveno naučna. Efekat
razuveravanja ljudi od ukorenjenih predstava, ovakvim neočekivanim
nalazima, suviše je kratkotrajan. Ali ako bi pomenti eksperimenti
nekako mogli pomoći bezbrojnim ljudima koji pate od epilepsije
- eto radosti!
Sa
budističke tačke gledišta kvantna fizika je od posebnog značaja,
zar ne? Neki fizičari tvrde da je svet kolebanje vakuma ili "besplatno
poslužen obrok"...
Zanimljivo
je da se isti uvidi javljaju bilo da posmatramo spoljašnji svet
kroz teleskope, mikroskope i uredjaje koji cepaju atome, ili unutrašnji,
kroz meditaciju. Pre 2500 godina Buda je zaključio: "Forma
je praznina, praznina je forma. Forma i praznina se ne mogu razdvojiti."
- ovim budisti sve obuhvataju. Isto to, danas, praktičari Dijamantskog
puta, mogu izraziti na sledeci nacin: ako ništa nije tu - onda
je to "prostorna suština" uma; ako se nešto pojavi,
bilo spolja ili unutra - to je slobodna igra uma. Činjenica da
oba iskustva postoje su beskonačni potencijali ispoljavanja uma.
Alain
Aspekt je dokazao činjenicu nerazdvojivosti u kvantnom svetu.
Čestice komuniciraju u trenu, bez protoka vremena za razmenu informacija.
Ovaj čuveni eksperiment, takodje, navodite kao dokaz za istinitost
budistickog učenja...
Ovo
uklanja ograničavajuće dualističke navike "ili/ili"
prosudjivanja koje je neophodno za opstanak - dodajući oslobadjajuću
"oba/i" dimenziju same svesnosti.
Još
jedna značajna naučna postavka zvuči bliska budizmu...pre posmatranja
"Šredingerova mačka" nije živa, niti je mrtva, ili,
isto tako moguće, istovremeno i živa i mrtva. Kako god posmatrali,
činjenica je da se priroda bilo koje stvari ne može odrediti sama
po sebi, nezavisno od posmatrača. Posmatrač ili metod posmatranja
utiču na rezultat posmatranja.
Da,
samo činjenica da je nešto posmatrano već ga je i promenila -
posmatrac utiče i daje ton svakom iskustvu.
Buda je dao veoma precizna i detaljna uputstva o nauci percepcije,
opisujući "uobičajeno" opažanje na osnovu zaključaka
ili pretpostavki kao suprotno "direktnom" opažanju kada
je um u vankonceptualnom stanju.
Budizam
posmatra ovaj svet - naše živote, kao i sve oko nas, kao san.
To je zato što se situacija neprestano menja i ništa nije trajno.
Ništa ne postoji, niti se može definisati, samo po sebi. Pošto
se sve pojavljuje, menja i nestaje - ceo svet izranja iz promenjljivih
misaonih formi (karme) kao kolektivni san bića. U stanjima duboke
meditacije može se iskusiti kako kolektivni ponos uzrokuje pojavu
svega čvrstog; kako bes bića proizvodi sve što je fluidno; da
su naše vezanosti i strasti uzrok toplote i da je kolektivna ljubomora
izvor kretanja nalik vetru. Sa ovim uvidom neznanje i konfuzija
se rastvaraju u prostoru, i umesto nečega razdvajajućeg postaju
ono što sjedinjuje sve. Zato, ne postoji svet izvan bića koja
ga sanjaju, daju mu oblik i doživljavaju ga.
Posmatrač
menja posmatrano, pošto je sve deo jedinstvene celine. Svaka podela
koja čini subjekat i objekat posebnim i nezavisnim etintetima
je veštačka. Ipak, pošto nisu spoznala um, bića, u svakom trenutku,
preko čula dobijaju upravo suprotne informacije - što, kroz šablone,
ovu razdeljenost čini snažnom i trajnom. Potrebne su godine meditacije
da bi se ona prevazišla ili znatno oslabila.
Dosta
toga je rečeno o sličnostima izmedju budizma i nauke - ali, naravno,
izmedju njih postoje i razlike. Da li će ikada biti moguće naučno
dokazati najviša budistička učenja: da su prostor i radost nerazdvoijivi?
Sve
dok se igra onog što se dešava ne bude mogla objektivno izmeriti
kao puna radosti, ova vrsta uvida, od strane osetnih bića, može
biti potvrdjena jedino kroz meditaciju i život. Razlog zbog koga
možemo očekivati da su prostor i radost nerazdvojivi, čak i ideja
da kako bi u tome uživali treba da pustimo sva očekivanja, je
u tome što su jogini iskusili da spontana radost ima veoma duboki
smisao - ljubav i sreću, bezgranično bogastvo koje se rečima ne
može opisati i koje, možda nikada, neće biti moguće naučno dokazati.
Često govorite da budizam nije psihologija, već da je moderna
psihologija inspirisana budizmom...
Budizam
je, jednostavno, stvari kakve jesu. Ako bi psihologija postala
dovoljno dobra - bila bi budizam. Zapravo, postoji veoma dobra
saradnja: psihologija vodi ljude od njihovih loših projekcija
do prostora gde mogu normalno živeti - a od te tačke, budizam
ih vodi izvan projekcija i ega do spoznaje onoga što zaista jesu.
Moderna
psihologija radi sa uobičajenim stanjima uma. U njima se dualnost
doživljava kao istinita i veruje se da su promenljiva emocionalna
stanja stvarna. Sve dok je tako, ne opaža se svetlost svesnosti
izmedju i iza misli i osećanja. Svakako, u jednom trenutku, kvantitet
se pretvara u kvalitet - jedino je iz pozitivnih iskustava moguće
budjenje ka oslobodjenju ili prosvetljenju, jer nas ona loša blokiraju
i uzrokuju patnju. Drugim rečima, um će spontano prepoznati sebe
iz stanja unutrašnjeg bogatstva i pozitivnih osećanja - ali nikada
iz neuroza i straha. Zato, sve dok neko veruje da su promenljiva
iskustva nešto stvarno - pozitivne misli i osećanja su put. U
jednom trenu, narasta svesnost o onome što stvara i zna misli
- nadanja i strahovi se tope - i sva iskustva postaju fantastična
jer pokazuju potencijale uma.
Isto
tako, govorite da budizam nije vid filosofije, iako postoje odredjene
sličnosti izmedju budističkog načina mišljenja i, na primer, filosofije
Heraklita koji koristi gotovo istovetne primere...
Da,
Heraklit je živeo nešto posle Bude, bio je i hrabar i veličanstven.
Nije pokušao da objasni stvari koje su nerazumljive tako što bi
ih nazvao "bog", već je postulirao prostor kao suštinski
bremenit (plodan): iznutra sa mislima i osećanjima a spolja sa
univerzumima i zbivanjima. Pošto se radi sa celovitošću uma, pošto
nije sistem verovanja - u budizmu - sve bi trebalo biti logično
i objašnjivo. Kada um funkcioniše u svojoj celovitosti, svako
pitanje sadrži sopstveni odgovor i svi mentalni procesi su logicno
zadovoljavajući. Razlika izmedju budizma i filosofije, u zapadnjačkom
maniru, je ta da budizam nije formalan, ne dozvoljava nikakve
prazne kategorije koje se ne mogu popuniti iskustvom. Budistička
filosofija radi sa životom. Čak i u najsloženijoj budističkoj
argumentaciji nema dodatnog intelektualnog tereta - već se, umesto
toga, cilja na prevazilaženje šablona koji razdvajaju bića od
iskustva punih potencijala uma. Sve vreme budistički filosofi
su svesni da su koncepti poput prsta koji pokazuje na Mesec, ali
ne i sam Mesec. Ako se neko usredsredi samo na prst - nikada neće
videti Mesec.
Šta je sa Tibetanskom i Zapadnom medicinom? Da li su suprostavljene
ili, možda, mogu saradjivati?
One
zajedno veoma dobro funkcionišu. Zapadna medicina je odlična za
sve ono što zahteva brzu reakciju, za akutne bolesti, hirurške
intervencije. Pristup Dalekog Istoka je odličan za hronične bolesti
i vraćanje svega u ravnotežu. One su zaista upućene jedna na drugu.
Ako neko, na primer, oboli od kancera savetovao bih da ga najpre
ukloni, pa da potom, sve vrati u ravnotežu pomoću metoda Dalekog
Istoka.
Možemo
li reći da Tibetanska medicina prvenstveno radi sa uzrokom, dok
Zapadna sa posledicom?
Da,
zgodan način da bi se to izrazilo. Isto tako se može reći da medicina
Dalekog Istoka radi se telesnom ravnotežom i dugorocnim zdravstvenim
stanjem, dok Zapadna medicina veoma dobro rešava (zbrinjava) hitne
slucajeve.
Da
li nauka donosi neke odredjene koristi onima koji praktikuju budizam?
Svako
naučno dostignuće ima budističko značenje ako se koristi radi
dobrobiti osetnih bića - ukoliko je život ljudi duži i bolji,
oni mogu više učiniti za druge.
Kojim
oblastima nauke, u bliskoj budućnosti, budizam može najviše doprineti?
Opšem
razumevanju univerzuma - kosmologiji. Postoje mnogobrojni delići
podataka dobijenih sa Habl teleskopa i drugih zadivljujućih izvora
koje treba smisleno povezati. Ovde širina gledišta Dijamantskog
puta budizma može biti korisna - ono ukazuje da su i prostor i
dogadjaji um, kao i kako su oni povezani. Kombinovanje jasnih
činjenica sa jednim sveobuhvatnim gledištem može biti od velike
koristi.
Linearni
način razmišljanja naučnika je obično povezan sa izuzetnom motivacijom,
i ako bi zamislili prostor kao nešto bez početka, logično je predpostaviti
da kada je moguće dokazati jedan "veliki prasak" - sigurno
je bilo još bezbroj drugih. Ovo je mesto približavanja budizmu,
gde se tvrdi da nema nikakvog apsolutnog početka. Prostor je,
suštinski, neograničen - ne postoji ništa što bi se moglo dodati
njegovoj bezvremenoj suštini. Tako, sve ono što se vezuje za odredjeno
vreme i mesto, ne može biti početak nečemu drugom. Ovaj ciklični,
nelinearni model univerzuma, predstavljen u spisu Abidarmakoša,
objašnava faze nastajanja i nestajanja univerzuma tokom izuzeno
dugih vremenskih perioda nazvanih kalpama.
I
koncept paralelnih univerzuma približava se budizmu. On pretpostavlja
bezbrojne svetove koji izranjaju iz potencijala prostora, i tako,
čine relativnim svako ograničavanje bilo čije svesnosti.
Da
li mislite da budizam i nauka mogu saradjivati na neki poseban
način?
Ja
budizam vidim kao glavu i srce a nauku kao ruke, noge i oči. Nauka
objašnjava "kako" i ljudima olakšava praktični deo života.
Budizam pokazuje "zašto" i čini ljude srećnim. On pomaže
bićima da žive, umru i da budu ponovo rodjeni bolje.
Ajnštajn
je rekao da je budizam jedina religija koja je dosledan, logičan
sistem, koji polazi od iskustva stvarnosti kao celine i da zato,
izmedju ostalog, može zadovoljiti i standarde nauke.
Možemo li reći da je najviše budistićko učenje - Mahamudra
- nauka o umu?
Upravo tako. Ako postoji nešto što bismo nazvali naukom o umu,
gde um vidi direktno sebe, onda su to učenja "Velikog pečata"
i "Velikog savršenstva" - Mahamudra i Maha Ati. Mahamudra
ili na Tibetanskom Čak Ćen, se podučava ako je nečija početna
tačka - energija koja se transformiše - strast, dok Maha Ati ili
na Tibetanskom Dzok Ćen, ako je početna tačka gnev. Kada se ove
energije svesno koriste kako bi se spozanala svarnost i um, doseže
se prosvetljenje. Ovo su najmoćnija orudja, koja čine da se prostor
iskusi kao radost. Sa ove tačke gledišta svaki univerzum je kosmička
šala prostora. Ne postoji ništa fantastičnije i uzbudljivije od
iskustva slobodne igre uma, njegovih punih potencijala koji se
ispoljavaju kao sveprožimajuća mudrost, spontana radost i aktivno
saosećanje. Dijamantski put budizma je nauka koji vodi do tog
iskustva.
Prevod
teksta: Aleksa C.
|
