|
Dr. Mičel Levi je bio lekar XVI Karmape, Rangđung Rigpe Dorđa.
On nam govori kako je izgledalo pomagati Karmapi u tri različite prilike.
Zahvaljujući njegovom opisu poslednje bolesti XVI Karmape, imamo
priliku da steknemo utisak ne samo o ličnosti već i o duhovnom
ostvarenju Đalva Karmape.
Svedočanstvo
dr. Levija
Rana
faza bolesti
Karmapu
sam prvi put video u maju 1980. Tada je imao rak i došao je u
Ameriku da bi se lečio i da bi video da li ima još neki tumor
u svom telu. Osim raka, veći deo života je imao i ozbiljan dijabetes.
U to vreme sam bio angažovan kao njegov glavni lekar.
Kada je stigao, obavili smo kompletan pregled. Uglavnom je protekao
bez važnih događaja. Par stvari u vezi tog perioda su se urezale
u moje pamćenje. Pre svega, ovde je uspostavljena nit koja se
provlačila tokom celog mog kontakta sa njim. Sa Karmapine tačke
gledišta, to je bilo samo još jedno iskustvo, iako se sastojalo
u utvrđivanju da li će ga rak ubiti ili ne. Ali, na neki način,
za njega nije bilo razlike između jednog ili drugog. Mogli ste
da govorite i o pilećoj supi.
Od tada, pa sve do trenutka kada je umro, sledeće godine, uvek
je postojala ova nit temeljnog i izuzetno izraženog prisustva.
Karmapina toplina i jasnoća njegovog uma tokom svih ovih iskustava
su bili neiscrpni. Bilo je veoma jednostavno. Ja bih upitao: "Da
li imate ovakav bol i da li imate onakav bol?" I mi bismo
počeli da postavljamo veoma kompleksna pitanja. Skoro neizbežno,
naš tok pitanja je vodio do mnogo osmeha sa njegove strane i odgovora:
"Ne, ne, nema ničega." Onda bismo upitali: "A,
šta je sa...?", a on bi rekao: "Ne", a mi bismo upitali:
"Pa, kako je sa ovim?", a on bi rekao: "Ne."
Uvek smo uletali u ovo bezgranično stanje njegovog uma. Nikada
nije bio voljan da svede stvari i da se fokusira na sebe. Ista
stvar se dešavala kada bismo upitali: "Imate li bolove? Da
li osećate nelagodnost nakon jela?" Uleteli bismo u isti
ogromni prostor.
Mislim da je to bila situacija u kojoj je medicinsko osoblje koje
se staralo o njemu veoma mnogo učilo. Svi mi, kako budisti, tako
i ne-budisti, videli smo da za Karmapu nema krajnje tačke, čak
ni u medicini, u telesnim stvarima. Nije bilo: "Da sada ste
otkrili. Tu osećam bol." Nikada nismo došli do toga. Tako
smo istovremeno bili frustrirani i osećali strahopoštovanje. Način
na koji je pristupio svojoj smrti je bio samo još jedno sredstvo
rada sa drugima i pokušaj da im pomogne. Mislim da je ovo bilo
zajedničko iskustvo svih nas koji smo se o njemu starali: začuđenost
i zbunjenost zašto nije sledio ono što smo mi smatrali da je trebalo
da radi, i zadivljenost njegovom toplinom i brigom za druge, bez
obzira na to šta se sa njim dešavalo. To je bila nit koja se protezala
sve do trenutka njegove smrti.
Istog dana kada smo obavili ispitivanja, nešto kasnije smo ušli
u Karmapinu sobu i ponovo se sastali njim. Počeo sam da mu postavljam
ista pitanja, a on je nastavio da se smeši i da odgovara sa "ne"
ili "da" na neka od njih.
Na kraju mi je rekao: "Ima jedna stvar koju je veoma važno
da shvatiš: ako sam ovde potreban da bih podučavao bića, ako još
uvek ovde ima posla za mene, onda ni jedna bolest neće moći da
me savlada. Ali, ako ne budem stvarno potreban da bih podučavao
druge, onda me možete vezati, a ja neću ostati na ovoj Zemlji."
To je sigurno bio zanimljiv način da se upoznam sa svojim pacijentom.
Hong
Kong
Drugi
put sam sreo Karmapu nekoliko meseci kasnije, u Hong Kongu. Prva
stvar koja je na mene ostavila utisak je bila kako je mnogo izgubio
na težini i koliko je bio slabiji i bolesniji, a istovremeno,
kako se nije ni malo promenio u smislu svog prisustva i topline.
Ležao je u krevetu i umirao od raka, a izgledalo je kao da je
tu zbog vađenja krajnika. Svaki put kada bih ušao u sobu, on bi
se osmehnuo i razvedrio i moj um bi stao. Pomislio bih: "čekaj
malo, ko se o kome ovde stara? Trebalo bi da je on bolestan, a
ne ja." Tada bih poželeo da počnem sa ovakvom pričom: "Uh,
evo šta mi se desilo juče."
Ipak, umesto toga bih ga pogledao i upitao: "Kako ste danas?"
A on bi se nasmešio i odgovorio: "Dobro mi je." Zatim
bih upitao: "Dobro, imate li kakvih bolova?" On bi se
smejao i odgovarao: "Ne. Ne danas."
Ovo je postalo neka vrsta stalne šale - moraš da me gledaš kao
da sam bolestan, pa samo napred i radi svoj posao. Mi ćemo se
obojica pretvarati da je to ono što se stvarno dešava.
To je počelo da utiče i na bolničko osoblje, jer imate ustaljenu
predstavu kako bi trebalo da izgleda bolesni, umirući pacijent,
a on se nije uklapao u takvu predstavu. On bi uvek ležao tamo
i ljudi su se osećali potpuno neprijatno što nisu mogli da pomognu
ovoj "jadnoj bolesnoj osobi." I to se dešavalo
iznova
i iznova. On je jednostavno bio tamo i radio ono što je trebalo
da bude učinjeno za druge.
Iz svojih iskustava u Hong Kongu sam shvatio da je stanje Karmapinog
uma u osnovi nepromenljivo i da je stalno pomagao onima oko sebe.
Naročito je pomagao četvorici mladih tulkua (u tinejdžerskim i
ranim dvadesetim godinama) koji su bili sa njim, Rinpočeima koje
je obučavao u svom manastiru u Sikimu, još od njihovog detinjstva.
Karmapa im je pomagao da prihvate ono što se dešavalo.
Kada sam stigao u Hong Kong, počeo sam da se pitam: "Zašto
umire baš sada?" I počeo sam da posmatram način na koji je
postupao sa mladim tulkuima. On je podigao četiri glavna tulkua
Kađu škole, i iz nekog razloga su svi oni bili istog uzrasta i
spremni da odu u svet i podučavaju. On im je bio otac, u pravom
smislu, odgajio ih je do ove tačke, i sada je ovo bio drugi korak
u njihovom obrazovanju, činjenica da je umirao.
Postojalo je nešto što mi je delovalo potpuno ispravno u vezi
cele stvari. Smatrao sam da je ispunio svoj životni cilj u svakom
pogledu. Ipak, ovo bi moglo da bude samo moje prostodušno gledište.
Mlađi tulkui bi mi govorili: "Oh, on ima još toliko toga
da uradi, ovo, pa onda ono, itd." Mislio sam da, ako bi poživeo
još petnaest godina, započeo bi još projekata, i nakon tih petnaest
godina, oni bi još uvek govorili: "Kako može sada da umre?"
Nije bilo moguće zamisliti Karmapino penzionisanje. I tako sam
stvarno osećao konzistentnost cele stvari: on je osposobio tulkue
u toj meri da su bili spremni da odu u svet, i sada ih je suočavao
sa smrću.
Trungpa Rinpoče je rekao nešto što sam shvatio tek kasnije, kada
je mlađim tulkuima bilo toliko teško. On je rekao: "Pa, da
živimo na Tibetu, stalno bismo gledali smrt. Pravi mrtvački kvalitet.
Čak i u mladosti. Sa druge strane, pošto su odrasli u Karmapinom
manastiru Rumtek (u Sikimu), a sada borave na Zapadu, nisu toliko
upoznati sa smrću."
I sada, pošto je upravo umirao niko drugi do Karmapa, u početku
nisu bili u stanju da se sa tim pomire. Na mnoge načine je izgledalo
kao da ih podučava smrti. Delovalo mi je kao da je produžio proces
svog umiranja kako bi ovu činjenicu mogli postepeno da prihvate,
da posmatraju i ispitiuju proces, kako bi kasnije mogli da ga
apsorbuju.
I to je ono što me je impresioniralo tokom mojih iskustava sa
XVI Karmapom u Zionu, Ilinois, gde je na kraju i umro. Video sam
Karmapino prisustvo i uvideo kako se starao o tulkuima. Bili su
mladi, možda su imali različite nivoe ostvarenja, ali ipak, emocionalno
i hronološki, u smislu življenja u svetu, bili su mladi. I tako
je to bio deo njihovog sopstvenog procesa rasta.
Zion,
Ilinois
Treći
put sam video Karmapu u blizini Čikaga, u bolnici za rak u Zionu,
Ilinois, u vreme kada je umirao. Tamošnji ljudi - kako bolničko
osoblje, tako i posetioci - jednostavno su bili potpuno preokupirani
njime. Da bi ste ovo shvatili, potrebno je da znate da je osoblje
odeljenja za intenzivnu negu obično vrlo oguglalo. Sve vreme vide
smrt, i to je njihov posao - razlog zašto su dobri u svom poslu
je taj da ih to ne pogađa previše, pa mogu da se "staraju
o poslu".
Videti kako je takvo osoblje bilo u toj meri pod utiskom Karmapine
blagosti, bilo je veoma impresivno. A upravo se to dešavalo. Većina
njih su bili hrišćani, i niko od njih nije imao pojma o budizmu,
ali se nisu ni malo ustručavali da ga zovu 'Njegova Svetost'.
Ni jednom nisu rekli 'Karmapa', uvek je bilo 'Njegova Svetost.'
Nakon nekog vremena, ljudi više nisu mogli da shvate kako to da
nije imao bolove i zašto nije reagovao na način na koji to rade
ljudi u njegovoj situaciji. Onda su počeli da se veoma mnogo staraju
o njemu.
Kao što znate, od Karmape se očekuje da pre smrti napiše pismo
koje će ukazivati na okolnosti njegovog sledećeg rođenja. Osoblje
se interesovalo za pismo. Bilo je zadivljujuće to videti, jer
se briga svih preusmerila sa: "Šta ćemo da uradimo za ovog
pacijenta danas?" i "Da li si ga okupao?" na: "Da
li je napisao svoje pismo? Da li će se ova linija nastaviti?"
U odeljenju intenzivne nege je bila jedna bolničarka koja mi je
jednog dana prišla sa suzama u očima i rekla: "Toliko sam
zabrinuta da će se ova linija okončati ovde, u ovoj bolnici."
Da vas podsetim, bili smo u Zionu, Ilinois, tradicionalno izrazito
hrišćanskoj sredini. Za mene je bilo veoma dirljivo da vidim kao
su bili potpuno obuzeti Karmapom.
Osoblje nije moglo da prestane da priča o njegovom saosećanju
i o tome kako je plemenito delovao. Nakon četiri ili pet dana,
hirurg, hrišćanin sa Filipina, mi je prišao i rekao: "Znaš,
svaki put kada uđem u sobu i vidim Njegovu Svetost, osećam se
kao da sam go i da me vidi u potpunosti i osećam kao da bi trebalo
da se sakrijem."
Stalno mi je govorio: "Znaš, Njegova Svetost nije običan
čovek. On uopšte ne deluje kao obična osoba." Svi su imali
takav doživljaj, sve do poslednjeg dana. Snaga njegove volje i
njegovo prisustvo su bili toliko moćni da su svi bili time potpuno
obuzeti.
To je bio nastavak onoga što sam doživeo u Njujorku, a to je da
je on i dalje istrajavao, i bez obzira da li je bio u šoku ili
je jeo grožđe, postojala je jedna potpuna nepromenljivost njegovog
stanja uma koja je zračila ka svima i niko nije znao kako da je
protumači.
Zaista je izgledalo je da je Karmapa mnogo izmenio lekare i sestre.
Ostavljali smo im knjige, a ljudi su mi govorili: "Znaš,
ja sam hrišćanin i ne verujem u budizam, ali moram da kažem da
je Njegova Svetost veoma neobična osoba." To su govorili
skoro kao da se izvinjavaju, ne znajući kako da usklade obe religije,
ali bilo je očigledno da ih je Karmapa duboko dirnuo.
Kako su dani odmicali, izgledalo je Karmapa fizički slabi. Onda
je učinio neke stvari koje su se, iz onoga što su mi Rinpočei
govorili, već dešavale u njegovom životu. Izgleda da je bio veoma
bolestan kada je imao trinaest godina, doktori su ga tada pregledali
i izjavili da je njegovo oboljenje veoma, veoma ozbiljno i da
mu je preostalo još samo nekoliko sati života, dan najviše. Važno
je da znate da tibetanski lekari nikada neće reći nešto ovako
negativno, sve dok ima makar i malo nade. Oni ovako nešto neće
reći sve dok ne poveruju da je smrt neizbežna. Ipak, Karmapa nije
obraćao pažnju na njih i brzo se oporavio.
Lekari nisu mogli da shvate kako se to dogodilo. Ali, to je bilo
na Tibetu i njima je to verovatno bilo lakše da prihvate, pošto
su znali da je on Karmapa.
Ista stvar se dogodila u Zionu. Jednog dana, nakon što sam ga
pregledao i ustanovio drastično pogoršanje, izašao sam i rekao:
"Njegova Svetost ima još dva, najviše tri sata života."
Imao je sve moguće simptome i njegovo stanje se pogoršavalo veoma
brzo. Svi sistemi su otkazivali. Teško je disao, povraćao je i
iskašljavao krv, a krvni pritisak mu je opadao, uprkos lekovima
za pritisak.
Ako radite sa mnogo kritično bolesnih pacijenata, stičete veoma
pouzdan osećaj kada će pacijent otići. To osećate jer vidite pod
kakvim je stresom njegovo telo i znate da neće moći da izdrži
još dugo. Znate da će umreti. Tada sam osetio istu stvar.
Rekao sam: "Trebalo bi da ga probudimo ako mislite da je
pismo važno." I tako sam ga pomoću određenih lekova probudio.
Tulkui su rekli: "Izvinite, ali sada moramo da nasamo razgovaramo
sa Njegovom Svetošću."
Izašli su nakon otprilike četrdesetpet minuta i rekli: "Pa,
Karmapa je rekao da još neće da umre i smejao nam se. On nam se
smejao!" Rekao je i ovo: "Ne treba mi taj blok. Neću
da pišem nikakvo pismo!"
Ušao sam u sobu i Karmapa je sedeo u krevetu! Jednostavno, sedeo
je uspravno. Njegove oči su bile širom otvorene, snaga njegove
volje je bila ogromna, okrenuo se ka meni i rekao na engleskom
(znao je samo nekoliko fraza):" Zdravo. Kako ste?"
Za trideset minuta sve njegove vitalne funkcije su se stabilizovale
i vratile u normalu, a krvarenje je prestalo. Nakon sat vremena
sam izašao iz sobe i jedan član osoblja odeljenja za intenzivnu
negu mi je prišao i rekao: "Pogledaj mi ruke." Pogledao
sam i video da su mu ruke bile skroz naježene, sa obe strane.
Niko od njih nije nikada u svom životu video ovako nešto. Snaga
njegove volje je bila toliko jaka i on još nije imao nameru da
umre. Potpuno sam uveren da se povratio svojom voljom. Nikada
nisam video ništa što bi makar malo podsećalo na ovo, niti sam
ikada pročitao ili čuo za tako nešto.
Bila
je zanimljiva reakcija mladih tulkua. Smatrali su da sam
paničio kada sam im saopštio da Karmapa umire. Možda je to bilo
zato što nisu hteli da se odvoje od njega. Ali, ja sam video dovoljno
i samo sam im saopštio ono što se zaista događalo. Karmapa je
umirao. To sam znao. Svo osoblje je to znalo. I pored toga, on
se probudio i seo uspravno. Otvorio je oči i povratio zdravlje.
Ispunio je telo svojom voljom. Skoro da sam vizuelno mogao da
primetim kako snaga volje izbija iz njegovog tela. Nikada nisam
doživeo tako nešto. Kasnije mi je Trungpa Rinpoče rekao: "Sada
vidiš šta je sve moguće."
Bilo je kao da je neko isključio monitore, čačkao po njima, a
zatim ih ponovo uključio. Pokazatelji su ponovo bili normalni.
Krvni pritisak je bio normalan. Prestalo je krvarenje, ali ne
od nečega što smo mu mi dali, jednostavno je sam preokrenuo ceo
proces. Nakon toga, bio je zdrav narednih devet ili deset dana.
Stanje mu je bilo potpuno stabilno.
Posle ovoga smo se stalno šalili u bolnici kako bi trebalo da
Karmapi dopustimo da sam piše svoja naređenja. Trebalo bi da mu
na početku dana donesemo svesku i upitamo: "šta biste želeli
da uradimo danas?" Svo osoblje odeljenja za intenzivnu negu
je govorilo: "Dobro, šta Njegova Svetost želi da učinimo
danas?"
Onda, nakon devet ili deset dana, Karmapin pritisak se iznenada
strmoglavio, i nismo mogli da ga povratimo lekovima. Rekao sam:
"Ovo je veoma loše." Odrekao sam se sam navike da govorim
kako bi mogao uskoro da umre. Pogledao sam tulkue i rekao: "Ovo
je veoma loše, veoma, veoma loše." I to je bilo sve što sam
rekao. Onda su se oni približili Karmapi i rekli kako dr. Levi
misli da mu je stanje veoma loše. Kao i obično, Karmapa se nasmešio.
Tada je bio u
"raširenoj intervaskularnoj koagulaciji" (eng. DIC
- disseminated intervascular coagulation). To znači da je nastupila
tolika infekcija, da bakterije, kada se raspadaju, oslobađaju nešto
što se zove endotoksin. Endotoksin utiče na proces zgrušavanja
krvi - iscrpljuje sposobnost krvi da se zgrušava, pa počinjete
da krvarite odasvud.
Tako nešto ima smrtni ishod. Ponovo sam rekao: "Ovo je jako
loše." Ovo sam rekao i Karmapi, a on kao da me je pogledao
i pokušao da se nasmeši i za dva sata, čak ni toliko, potpuno
je zaustavio krvarenje! Njegov krvni pritisak se vratio u normalu,
sedeo je u krevetu i razgovarao!
Tada je malo falilo da osoblje postavi tablu i kaže: "Označi
kredom još jedan dan za Njegovu Svetost." Situacija je bila
maltene komična. Pacijent u terminalnoj fazi raka, sa dijabetesom
i teškom infekcijom pluća, koji se oporavljao iz šoka, pa padao
u gram negativni šok, niko se iz takvog
stanja nikada nije povratio.
Ali, Karmapa jeste.
Narednog dana je došlo do otkazivanja pluća. Karmapina pluća više
nisu funkcionisala jer su bila pod teškom upalom. Bilo je jasno
da će prestati da diše ako ne pristupimo intubaciji. To smo i
uradili i tako nastavili narednih tridesetšest sati.
Narednog dana je zaista preminuo, videli smo da se monitor promenio.
Električni impulsi srca su se izmenili na način koji je pokazivao
da je srce počelo da otkazuje. Tada smo i mi i hirurzi znali da
je smrt neminovna. Rinpočeima nismo ništa rekli.
Njegovo srce je prestalo da radi tokom desetak sekundi. Reanimirali
smo ga, bilo je malo problema sa krvnim pritiskom, povisili smo
ga i zatim je bio stabilan narednih dvadesetpet ili trideset minuta,
ali je izgledalo da je imao srčani udar. Onda mu je pritisak skroz
pao. Nismo ga mogli podići lekovima. Ipak smo nastavili da radimo,
davali smo mu lekove, a njegovo srce je ponovo stalo.
Morali smo da ponovo započnemo reanimaciju i tada smo znali da
je to kraj. Videli smo na monitoru pred nama da mu srce umire.
Ali, smatrao sam da treba da demonstriramo svoju prilježnost koliko
god smo mogli, kao bismo uverili Rinpočee. Nastavio sam sa reanimacijom
skoro četrdesetpet minuta, mnogo duže nego što bih to inače radio.
Na kraju sam mu dao u srce dve ampule epinerfina i adrenalina,
ali nije bilo nikakve reakcije. Kalcijum - bez reakcije. Tada
smo konačno odustali. Izašao sam kako bih pozvao Trungpa Rinpočea
i saopštio mu da je Karmapa preminuo.
Nakon toga sam se vratio u Karmapinu sobu, a ljudi su počeli da
je napuštaju. Do tada, Karmapa je ležao možda petnaest minuta,
počeli smo da izvlačimo NG cev i kada je neko krenuo da izvlači
nazalnu cev iz nosa, pogledao sam i Karmapin pritisak je odjednom
bio 140 sa 80. Sledeći svoj prvi instinkt, povikao sam: "Ko
se naslanja na monitor za pritisak?!" Rekao sam sebi: "O,
ne, ponovo počinje." Jer, znao sam - da bi pritisak tako
skočio, bilo je neophodno da se neko prisloni na aparat.
U svakom
slučaju, to bi bilo nemoguće.
Sestra je skoro vrišteći rekla: "Ima puls! Ima puls!"
Jedan od starijih Rinpočea me je potapšao po leđima, kao da je
hteo da kaže: "Ovo je nemoguće, ali se ipak dešava."
Karmapin puls je bio 80, a pritisak 140 sa 80! U tom trenutku
sam pomislio da ću se onesvestiti.
Niko nije rekao ni reči. Svi su bili u neverici. Mnogo toga se
dešavalo sa Karmapom, ali ovo je bila najčudesnija stvar koju
sam ikada video. To se dogodilo sat vremena nakon što mu je srce
stalo i petnaest minuta nakon što smo prestali da bilo šta preduzimamo.
Nakon ovoga sam izleteo iz sobe kako bih ponovo pozvao Trungpa
Rinpočea i rekao mu da je Karmapa ponovo živ. "Ne mogu da
razgovaram. Doviđenja."
Meni je, u toj sobi, izgledalo da se Karmapa vratio kako bi još
jednom proverio da li njegovo telo još uvek može da nosi njegovu
svest. Davali smo mu valijum i morfijum, što ga je odvojilo od
tela. Izgledalo mi je kao da je iznenada shvatio da njegovo telo
više ne funkcioniše, pa se vratio da vidi šta može da uradi. Ceo
proces je započela snaga njegove svesti koja se vratila. Ovo je
moj prostodušan zaključak, ali tako sam osećao, u toj sobi.
Njegov puls i pritisak su se održali još oko pet minuta, a onda
su postepeno iščezli. Izgledalo je kao da je shvatio da telo više
ne može da podrži njegovu svest, pa je onda otišao.
Trungpa Rinpoče je nedugo zatim stigao u bolnicu, ne znajući da
li je Karmapa živ ili ne. Tako sam morao da mu kažem da je umro.
I to je bilo sve. Njegovi povratci su bili veoma upečatljivi.
Čak ni nakon smrti, Karmapa nije prestao da zadivljuje Zapadne
lekare. Četrdesetosam časova nakon smrti, njegove grudi su bile
tople u nivou srca!
Situ Rinpoče me je uveo u sobu u kojoj je Karmapa ležao. Prvo
sam morao da operem ruke i stavim masku. Situ Rinpoče je ušao
sa skutom svoje odorom preko usta, kao da bi disanje moglo da
poremeti Karmapin samadi. Uzeo me je za ruku i stavio je na Karmapine
grudi. Bile su tople.
Pošto sam pre toga oprao ruke u hladnoj vodi, moj Zapadni, medicinski
um mi je rekao: "Mora da su mi ruke još uvek hladne."
Zagrejao sam ruke i upitao Situ Rinpočea: "Mogu li da dotaknem
Karmapine grudi još jednom?" Rekao je: "Naravno."
Tada su moje ruke već bile tople, međutim Karmapine grudi su bile
još toplije. Da bih bio siguran, dotakao sam obe strane njegovih
grudi i bile su hladne. Zatim sam ponovo dotakao središte i tu
su bile tople.
Takođe sam uštinuo njegovu kožu i još uvek je bila savitljiva
i potpuno normalna. Iako postoje neke razlike, nakon tridesetšest
sati, koža bude poput testa. A nakon četrdesetosam časova njegova
koža je bila kao vaša ili moja. Bilo je kao da nije umro. Uštinuo
sam mu kožu i ona se odmah vratila natrag.
Nedugo nakon što smo napustili sobu, izašao je hirurg i rekao:
"On je topao! On je topao!" Medicinsko osoblje je prihvatilo
tu činjenicu. Koliko god da je sve što se dešavalo bilo u suprotnosti
sa njihovim medicinskim znanjem, kulturnim shvatanjima i religioznim
vaspitanjem, više im nije bilo teško da prihvate ono što se zaista
dešavalo.
Sve ovo je u skladu sa tradicionalnim tibetanskim iskustvom, da
ostvarena bića poput Karmape, nakon što im prestane disanje i
rad srca ("spoljašnje rastapanje") borave neko vreme
u stanju duboke meditacije ("luminoznost osnove" koja
nastupa nakon "unutrašnjeg rastapanja") i bez rigor
mortisa u tom periodu.
Mogao bih da pomenem i stanje u sobi u kojoj je ležao. Tulkui
su govorili: "Njegova Svetost je u samadiju (boravi u darmakaji
luminoznosti osnove)". Doživljaji ljudi u toj sobi su zavisli
od različitih nivoa percepcije.
Pitao sam Trungpa Rinpočea za njegov doživljaj. Rekao je da je,
kada je ušao u sobu, imao osećaj kao da je vakuum usisao sve mentalne
prepreke. Više nije bilo mentalnog blebetanja. Um mu je bio potpuno
miran. Sve je bilo sasvim jednostavno i direktno. Rekao je da
je bio toliko usredsređen, da nije bilo mesta ni za kakvu prepreku.
I rekao je da je bilo potpuno veličanstveno.
Moj doživljaj nije bio baš takav. Osećao sam da je vazduh proređen
i postojala je tišina koja je na neki način bila uznemiravajuća.
Nije bilo ničeg poznatog, nikakvog zvuka u pozadini. Bilo je kao
da sam stupio u neko drugo područje, koje je bilo ogromno i potpuno
mirno. U sobi je bilo samo Karmapino telo, umotano u njegovu brokatnu
odoru, a osećao sam kao da nisam želeo ni da dišem. To je bilo
moje iskustvo. Osećao sam kao da bi bilo šta što bih uradio moglo
da poremeti taj mir. Moja dela su vrištala na mene. Sva moja neotesanost
i vulgarnost su jednostavno vikali na mene.
Izgledalo mi je kao da sam sa svakim pokretom koji sam napravio
ka njegovom telu nailazio na nešto suviše gusto da bih kroz to
prošao. I sve što sam uradio, bilo je trapavo. Sa uobičajene tačke
gledišta nije. Samo sam koračao. Ali postojao je mir, u toj sobi
je bila prisutna izuzetno moćna svest. Shvatio sam na šta je Trungpa
Rinpoče mislio kada je rekao "vakuum", jer je osećaj
bio upravo takav.
Karmapin samadi je trajao tri dana. Bilo je zanimljivo da su se
lekari i sestre starali isto koliko i tulkui da se Karmapino telo
ne pomera dok se ne okonča samadi. To je bilo neobično, jer kada
neko umre, bolničko osoblje obično želi da se otarasi tela što
je pre moguće. To je ono što radimo na Zapadu.
Nakon tri dana, samadi se okončao. To se videlo jer Karmapino
telo više nije bilo toplo i konačno je nastupio rigor mortis.
Atmosfera u sobi se promenila, postavši uobičajenija.
Sve ovo je ostavilo veoma dubok utisak na sve koji su bili prisutni,
naročito na ne-budiste, koji su bili u većini. Dao bih samo jedan
primer - zamenica direktora bolnice, koja je sve vreme bila u
toku sa događajima, jedne noći je čitala knjigu o budizmu koju
joj je neko pozajmio. Sledećeg jutra mi je prišla i rekla da su
joj se te knjige toliko svidele, zato što su bile u velikoj meri
u skladu sa zaključcima do kojih je sama došla. Za nju su stvarno
imale smisla. Tako, mislim da su ljudi tamo uspostavili veoma
jaku vezu sa Karmapom i budizmom. Zanimljivo je videti koga je
sve uveo u Darmu, čak i dok je umirao..."
Intervju
Redžinalda A. Reja sa dr. Mičelom Levijem iz "Tajne vađra
sveta", Boston, Shambala, 2001.
|
