Nema potrebe za previše tradicije

Vrh stranice

Vrh stranice

 

                               Kunzig Šamar Rinpoče, Beč 1993.

 

Neki zapadni praktičari govore da se tibetanski budizam delimično sastoji od tibetanske tradicije, a delimično od Darma prakse i da ne mogu uvek da naprave razliku izmedju ove dve stvari. Veoma je važno znati razliku.

U biografijama Milarepe, Marpe i Gampope, sve je čista Darma. Sve u vezi ovih velikih Kadju majstora - način na koji su živeli, način na koji su podučavali, itd. - sve je bila čista Darma. Na primer, Marpa je učenja preneo iz Indije na Tibet, gde je podučavao kao Tibetanac. Prvo je učio Darmu u Indiji, u skladu sa Indijskom tradicijom. Naropa, njegov učitelj, bio je iz Indije. Najveći deo vremena, Naropa je bio nag, ponekad je nosio ornamente Heruke, ali Marpa nikada nije govorio Tibetancima da bi i oni trebalo da postupaju na isti način. Kada je Marpa podučavao na Tibetu, nije pokušavao da tamo uvede Indijske običaje, kao što je nošenje odora sadua. Dopustio je Tibetancima da nose svoje čube (tradicionalnu tibetansku odeću). Prenosio je Darmu na veoma čist način.

Na Zapadu ste mnogo čitali o "Tibetanskim lamama". Neki zapadni naučnici su putovali na Tibet radi avanture. Kasnije je u Americi Lobsang Rampa napisao knjige pune fantazija, uključujući priče o astralnim putovanjima, gde jedan um putuje do drugog uma da bi mu preneo neke poruke. Kao rezultat meditacije, visoko ostvareni budistički praktičari mogu da razumeju takve natprirodne pojave, a takodje mogu da čitaju misli. Kada razvijete izuzetno dobru meditaciju, moći ćete da znate neverovatne stvari. Buda, na primer, zna sve misli svakog pojedinog osetnog bića. Lobsang Rampa je ove fenomene predstavio sasvim drugačije. On je od njih stvorio misteriju. Njegova fikcija je bila da neko šalje svoj um nekome drugom da bi pročitao njegove misli. Njegove knjige su uticale na zapadne ideje o Tibetu. Kada su ljudi prevodili biografije na zapadne jezike, naravno preveli su sav "dobar materijal". Na taj način su nastale mnoge pogrešne predstave o tibetanskom budizmu, na primer, da su svi mogli da lete.

Vi zapadnjaci ste razvili ideju da su sve tibetanske lame potpuno čiste. Šta god da lama učini, vi mislite: "Oh, mora da se iza toga krije neki duboki smisao." Kada lama deluje pomalo neobično, tome pridajete posebno značenje i pretpostavljate: "Mora da je lama video nešto u mom umu." Moje iskustvo mi govori da mnogi zapadni učenici imaju takve ideje.

O čemu se ovde radi? Nekada davno, na Tibetu je uveden sistem po kome su veoma mala deca dovodjena u manastire, gde su se brinuli o njima i gde su besplatno dobijali hranu. Jedan veoma sveti tibetanski kralj je postao pomalo ekstreman. Na području današnjeg Afganistana je postojalo "Vadjrajana kraljevstvo" - Odijana. Kralj je postigao prosvetljenje i podučavao je sve svoje podanike. Svi su se prosvetili i kraljevstvo je nestalo. Tibetanski kralj je želeo da učini isto. Želeo je da okonča samsaru, tako što bi kraljevstvo Tibet nestalo, pa je uveo neka nova pravila, i manastiri za monahe i monahinje su bili podizani širom zemlje. Svi monasi i monahinje su dobijali hranu besplatno i žetva svih zemljoradnika je odlazila manastirima. Kao posledica ovoga, ljudi su postajali monasi ne samo da bi se prosvetlili, već i zbog besplatne hrane. Bilo je i prosvetljenih, ali nisu činili većinu, možda jedan u milion. Prosvetljena bića su tamo bila veoma retka, jer je bilo tako mnogo stvari koje su ometale duhovni napredak. Bilo je dovoljno hrane, ali malo toga je moglo da se uradi. Niko od njih nije praktikovao kao Milarepa nekada. Tako je svaka dolina imala manastir i ceo Tibet je bio ispunjen manastirima koji su imali veliku administraciju.

Na početku, jedan Kadju majstor je osnovao manastir na pravi način, tako što je započeo program studija i osnovao meditacioni centar. Njegova želja je bila da učenja budu očuvana, a ne da jednostavno nestanu. U to vreme nije postojao tulku sistem (sistem prepoznavanja svesno ponovo rodjenih budističkih majstora), pa je majstorov sin preuzeo odgovornost za manastir nakon svog oca. Na taj način su mnogi Kadju manastiri postali veliki. Ali, ljudi su samo ljudi i kako je vreme prolazilo, situacija je postajala sve gora. Manastiri su postajali mala kraljevstva sa veoma arogantnom upravom. Često su bili veoma prepredeni. Znali su da su duhovne vodje neophodne da bi ljudi bili pod kontrolom, pa su uvodili duhovne vodje, ali su pokušavali da svu vlast zadrže u svojim rukama. To je bilo veoma praktično - spolja duhovnost, iznutra politika. Upravitelji su želeli da kontrolišu ljude.

Svaki manastir je imao zemljišne posede - ponekad ogromne. Kada su se manastiri medjusobno graničili, svaki je želeo da zaštiti svoju zemlju. Takodje im je bila potrebna radna snaga, pa su seljaci postajali robovi manastira, a upravitelji su vladali poput diktatora. Ponekad su se sukobljavali oko pogranične zemlje. Kada bi životinja jednog manastira prešla medju i dospela na teritoriju drugog manastira, bila bi tamo zadržana, i tome slično.

Stvarni vladar zemlje jedva da je raspolagao sa nešto vlasti, jer je svaki manastir bio veoma moćan i stalno su bili u sukobu. Vlada je bila potpuno nemoćna. Kasnije se izborila za neki uticaj i organizovala se poput manastira, pa je zemlja bila kontrolisana na strogo religiozan način. Dobri praktičari nisu bili deo uprave. Dobri majstori i dobri monasi su uglavnom praktikovali sami. Skoro niko nije ostvario prosvetljenje u manastiru, jer su bili pod tako strogom upravom. Religija i politika su bili jako izmešani na Tibetu. Političari su koristli religiju da bi kontrolisali ljude. To je bilo veoma teško. Problem nisu predstavljala prosvetljena bića, već oni koji su vodili upravu. Zapadnjaci misle da je sve što se tamo dešavalo bila Darma. Oni misle da je svaki manastir velika mandala, da je svaki monah odredjeni Buda aspekt, a da je svaki guru Dordje Čang.

Vi takodje mislite da su tronovi na kojima sede lame deo Darma prakse. U stvari, oni mogu prouzrokovati probleme. Pripremili ste tron za mene i ja sada sedim na njemu. Ako ne uradite isto za nekog drugog, mogli bi da nastanu problemi. To je vrsta politike. Da ste stavili lepu zapadnjačku stolicu ovde, to niko ne bi smatrao problemom. Stare tibetanske lame, čak i one koje su dobre i prijateljski nastrojene, imaju odredjene običaje koji potiču iz njihove kulture. Kada dodju na Zapad, a ne dočekaju ih tibetanski muzički instrumenti, ili na tronu nema prelepog brokata, imaju osećaj da nešto nedostaje. Oni će vam reći da sve treba da uredite na odredjeni način i vi ćete pomisliti da je to deo prakse. Na taj način uvodite tibetansku tradiciju na Zapad i mislim da to neće potrajati. Ako ipak potraje, onda će postati uzrok budućih problema. Ko bi trebalo da ima viši tron? Neko će imati niži tron, a neko još niži. Na taj način ćete stvoriti mnogo problema.

Morate da uočite razliku izmedju Darme i tradicije. Kada se pojave problemi, znajte da oni ne potiču od prosvetljenih bića, već od onih koji upravljaju. Čak i Kineski komunisti koji uopšte ne veruju u religiozne stvari, s vremena na vreme koriste religiju iz političkih razloga, jer je tako moćna i čvrsto utemeljena. Na Zapadu ne morate da preuzmete ovaj administrativni deo koji je pomešan sa religijom. Pod ovim ne podrazumevam da bi vaši učitelji sada trebalo da sede negde na podu i da bi trebalo da im okrenete noge kada sedite, ali jednostavno nema razloga za previše tradicije.

Kagyu Life International, No.3, 1995.